И тeтeкa стрoшимo стoвнуту…

Ка се на овчарското куче притепа, оно иде па заоноде на овчаратога тојагуту!

Ели се убаво врну оди пијац, омувамо сас бабуту паниче сирење и ћилник комињач’к (докарамо га и код њега до илала – саде што си црцори на бурмуту) и место да се, како човек, изврндупим и м’гнем малко до куде заоди сл’нце, ја се напраји на залулавога д’им да сцепим малко дрвца… Само што се наведо да узнем сећируту, тека ме секну у крстетину, та окну: “Олеле!”

Ка бабата излезе (испрећидала се оди лелечањето) има кво и да види: ја сам се пресавил отри нади дрвникат и нес’м кад’р сас прс’ да мрднем. “Е, дртљо, и ти једнуш да се бези зор’ уванеш за работу, оно те па стреви неква трилетница!” – баје си мојата док ме одсеца да се скапошем.

Там’н тури неколко пута жешку циглу на крстетину и преврчам поглаву куде ли је зајечата кожа, тиће се оди Зајечи плот уока Јова биров: „Чујете ли, бре, и старо и младо, сви да дојдете куди задругу на збор!“ ,,Леле,пресече ме, какво с’га на суботу очеју? Проба да се попридигнем, ама јок, укочило ме како на арну годину! Ако, реко, Нака засигурно ч’ иде, па че ми протолмачи од кво се работи.

Кара-вара, кара-вара, не пројде ни саат, ете ти га Нака. “Куде ти је трнокопат? – уока се оди врата, а брковети му се напрчили како на терајежа. Че видимо јутре може ли они сас нас! Има бре, главе да паду, ама неч’ да буде како они очеју!”

Стани бе, чеке, кво това би?! Заратимо ли сас некога, кво се това напраји? – питујем ја, а јабалката ми играје подбраду. Даратимо, беше му: јутре сабале ч’имо на Главан да њим срушимо оновајте, за водоводат! Не мож’ да дизу на наш атар! Че упамте Барјечивличање када су се сас нас уватили у оро!

Ја се тегај сети: овија па че праје комендију сас водуту! Вану му оратим да се не замлачује ни он, ни свити онија што су се збирали на зборат, да си не греше душу сас људи да њи запирају воду, ама Наку, ка се успали, не мож’ да угаси ни ватрогасно,та белћим ја че могу …

Целу ноч ме дремка не вача, све ми се преврча кво че буде јутре. И ка зам’гнем – одма’ некве караконџуле ме почну даве …

Јутред’н, на Покладе, беше што беше – нашти строшише стовнуту! Онака нед’гав лежим си у цршћете, ка окол десет саата изиде окање. Поподиго се на лак, надзрну на пенџерат, оно има кво и да видим: нашинци надигли матиће, ашовје, лопате и друга чукала, подкрвавели сас очи и сукнули се комте Главан. Меџу њи јед’н сас барјак!!! По њи подклецује Нака с кривацити (како буре да је јашил!) . . .

Кво повише да ви оратим? Отишла, брајћа, на Главан, срушили каптажуту на Барјечивличање и врчу се како оди големо госје. Ни срам ни очи. Јутред’н, чујем, Југу Веселаћију и Богдана Цонћинога одвели у какамангу, а њекња јоште два-тритројица од најнадокњичавити…

Неје ич смешно, а? Требе ли ви гадичкам? Знам да не требе: смејете ни се ви и бези гадичкање!

Ај, са, уздравље и извинете на досаџу.