АИР – Који каже да оди стари човеци аир нема?

Овдева че се види како бабата држала гајтан, а на мен` се вртело углаву

Спроведомо се њекња коди мојити како Јоско Цврцољћин изи Ћопин Чивлик на вашар!
Елис ас бабуту слезомо у град, пурћет за новшку дреју да си купне. Мајамо се натам – навам; задзртамо како сврака у шуп`љ ореј по излозити, па `ајд реко`, да сврнемо коди мојити у град, да видимо унучетијата какво работе, и да њим оставимо крошње шушпице за аивар.

И израдуваше ни се, нечу си чепим уста, посебно син`т.

– Леле, убаво што дојдосте!..Де, раскомотете се, па че си поседимо, че пинемо…ако сте донели онуја ж`лтуту комовуту, што ви наручи њекња по чича Наку…
Улезомо, прајимо живо – здраво. Бабата шушње некво сас унучетијата и сас снауту, а син`т ми се тићем удзре у мен`:
– Како беше, имаше ли да ти се маје углаву, да те заноси?
(Леле, помислеја си, ванул си овија сечирава здрав ли сам!).

– Па, понапред ми се како и мајеше малко, ама како олаби сас једење и сас пијење – нааће!
– Епа, тегај, убаво! Излази на терасу, стани на онова сћемле, и кол`ко мож` – пресуни се натам, к`мто нишлиско! `Ајде, какво се дзвериш како млада невеста наводу!
Излезо на терасуту, он ми усуну уруће некво железо дорим страшно, а на крај железото антена за телевизор ли је, кво ли је…Чушну ме на сћемлето, а он утрча у голему собу, и вану да ока:

– Ја че овдева вртим на дугметијата!…Ти мрде сас железото натам – навам, горе – доле па ка ти окнем „доста“, ти стани!…Ајде какво си се уштоб`лчил! Че почну онија!

Надзрну надоле, оди терасуту, оно ми сасе пројдоше трнци – ом`кнем ли се, нема ме зберу ни у цедило! Мувам антенуту, ћимкам к`мто нилиско, погледам – оно по прозори чудо таквија како мен`; некоји се укачили и на чандијата, врту антене, окају нешта, не разбирам ђи, карају се сас некоји доле…

Мен` претиштале и руће и нође, врти ми се углаву како на Муну ринђишпилатм а син`т ока изи собуту:

– Тека, тека…Јоште малко лево …Неје лево, десно … Са понагоршће! … Станиии! … Дете, оке бабути, брже! … Нане, ти са узни овија гајтан оди антенуту, држ` чврсто уруће, уземљење да му прајиш! … Тека, тека… Еве ђи, малко мрчкаво, ама се виде … Еве га „`Ајдук“! Гооол! Гол!

И тетека, кво повише да ви оратим, пречучамо бабата и ја на терасу једну утакмицу, па јоште једну… Малко се оди страове тресомо, него и студ нек`в вану, па ми са нос тече како на шопку, а бабуту стегнула крстетина, не мож`, да извинете, понадвор да си отиде!

После разбрамо: релејат нашити, за Пирот, не работи, покварил се, па због некве вузбалсће утакмице, сви обрчали антене к`мто Јастребац. Јоште ми у уши дз`вни син`т какво рече ка си појдомо сас бабуту к`мто Расницу:
– Који каже да оди стари човеци аир нема?

Извор: Томислав Панајотовић – Нашинци